– Види, Драгане! – обрати ми се, у једном трену, Владан Пантелић док смо шетали обалом Истера – посве сам се ослободио не само хришћанске религије, већ свих иних религија, свих духовних праваца и учења, те свих земаљских и људских идеологија и, сада се осећам лагано, етерично и флуидно, као чисто светлосно и божанско биће, растерећеног ума, духа и свести, а душе прозрачне, несагледне, свеобухватне и безкрајне као Васељена.

Дан је предиван: сунчан, флуидан и топао.

Буди се праискона природа свуда око нас.

Дах раног пролећа већ се и у ваздуху осећа.

Наједрале и напупеле смеђо-жуте иве над бистрим млакама.

Птице се љубавним певом дозивају из трске и шипражја.

Истер се плави пред нама, а над плавим, мрешкавим и љескавим Истером, међу ниским пурпурним облацима, гле! прелећу бели лабудови.

Кад год се сретно, Владан и ја се, попут самураја, поклонимо један другом и, кажемо: покажи ми шта си, у међувремену, од нашег последњег сусрета до данас, сазнао и научио.

Пријатељи су управо и срећу због тога, да би духовно, а и свакојако другачије, бодрили и соколили један другог, да би уздизали и узносили један другог, да би један од другог учили, те да би један другог подстицали на стваралаштво, на уметничко и песничко стварање.

Пријатељи се не срећу да би ћаскали, наклапали, прежвакавали, празнословили и „убијали“ време, но да би један другог – у духу, свести и свесности – обогаћивали и оплемењивали, да би се огледали један у другом, да би се, свако понаособ, сагледао и препознао у оном другом.

И гле! наше најверније огледало јесу управо наши искрени и одани пријатељи.

(На Истеру, 26. коложега/јануара, 7527/2018.)