Васцелог сам живота трагао за смислом.

Ни у раној младости нисам могао да живим без смисла.

Схватио сам већ са шеснаест година, да живот без смисла и није живот.

Увек сам морао да пронађем некакав смисао.

У том добу, то бејаху моје младалачке љубави, моја младалачка заљубљивања.

Свака моја љубав бејаше романтична, пуна дивотних снова и визија, пуна нечег тајинственог, флуидног и етеричног.

Од сваке своје љубави стварао бих мит.

Свака девојка у коју бејах заљубљен, бејаше за мене или вила или богиња.

Ниједна од мојих девојака није обитавала на Земљи.

Све су биле негде високо, негде у облацима и плавим небесима.

Због својих младалачких љубави и заљубљивања много тога сам или губио или пропуштао у овоме свету.

Две средње школе сам напустио због својих романтичних љубави.

Бежао бих данима са часова, а онда би ме, у неко доба, искључивали из школе због неоправданих изостанака.

Био сам млад, луд и заљубљен до ушију. 

За смислом и данас трагам.

Свакога јутра, свакога дана изнова.

Не устајем из постеље, све док не пронађем некакав смисао.

Зашто да устајем и, зашто да живим, ако нема смисла!?

И данас се заљубљујем једнако онако како сам се заљубљивао и у раној младости.

Заљубљујем се у лепоту и доброту, заљубљујем се у живот и стварање, заљубљујем се у жену с којом живим већ четрдесет и четири године заједно, заљубљујем се у децу и унуке, у браћу и сестре, у ближње и пријатеље, у плаво небо и румене вечерње облаке, заљубљујем се и у саму љубав која обујима сва бића и све васељене.

Заљубљујем се у све што живи и дише.

Заиста, то није само љубав, већ и заљубљивање: нешто што је пре и после, с ову и с ону страну љубави.

Смисао је неухватљив и неизмерљив, етеричан и флуидан.

Смисао се не тражи у глави, у уму, у интелекту, већ у срцу срца, у души душе.

Смисао је увек љубав и заљубљеност, чак и онда кад у први мах нема никакве везе с тим – увек је љубав и заљубљеност!

Ако нема љубави и заљубљености, онда ни смисла нема!

Сваки онај смисао који не происходи из љубави и заљубљености, брзо свене и усахне.

Ишчили као дим и магла на ветру.

Никада нисам био нормалан, па ни данас.

Данас још можда понајмање!

Одувек сам био ћакнут и луцкаст.

Човек који васцелог живота живи своје снове и визије, и не може бити нормалан, већ луцкаст и ћакнут!

Боље је да ја то сам кажем, него други да о томе говоре.

Да нисам био својеглав и тврдоглав, да нисам био луцкаст и ћакнут, мој живот би био чист промашај.

Тада ништа не бих сазнао, ништа научио, и, ништа створио, а не бих, зацело, ни живео свој живот са сврхом и смислом.