ЛАЗИ КОСТИЋУ – Владимир Шибалић
`
Равницо српска, туробна и пуста,
Ти бедем си била и уточиште.
И реке твоје широке и плавне,
И гора Фрушка јоште Лазу иште.
`
И баш се у теби јуноша роди,
Наочити ветропир косе од таласа.
Беше и он веран песми и слободи,
Као што веран сада и ја сам.
`
А знаше му име свугде и посвуда,
И боем је био, и чудак врсте своје.
У срцу му беше ипак родна груда,
И наше све три дичне српске боје.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Један коментар