ЗЛО ВРЕМЕ – Владимир Шибалић
–
Част и слава палима у боју,
Душе нек’ им снују Ириј златни.
Не бејах ја од оних у строју,
Само сам песник, и гласник ратни.
–
Ја снове и боли народа мога
Опевавам у задимљеној биртији.
Требам ли се стидети тога
Што сам сам, што сам ничији?
–
Доба сиво надгрли ми домовину,
Лопине адске великаши посташе.
Клањај се, Србине, ономе господину,
А он се клања онима што те сатреше.
–
Видиш ли децу своју, Свароже,
Где клече, где пузе као црви.
Зла се само и несреће множе,
Жалим узалуд проливене крви…
–
Усуд ми додели песничка дара,
Захвалан бићу на томе довека.
Нова ми се рана срцу ствара,
А нигде томе не нађох лека.
–
До зоре ничија горела није,
Велики Његош учио нас томе.
Опет ће слободе барјак да се вије,
У инат свему, у инат било коме!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Све што је од Владимира дивотно је !