Тада нас је отац Ор предводио, Киј је водио Русе, Шћек је водио своје племе а Хрват своје Хрвате … А пошто смо ми унуци богова одвојише се Хрват и Шћек од других, а ми населисмо карпатске горе. Тамо бејаху други градови изграђени и имасмо саплеменике друге и богатство велико.

Тада нас непријатељи нападоше и ми се склонисмо до града Кијева и Голуња и тамо се населисмо. Огње своје палисмо до Сварге и жртве приносисмо за благодарност боговима.

И тако тада Киј умре а тридесет лета владаше нама. А после њега беше  Лебеђан кога називаху Славер и он живеше двадесет лета. А потом беше Верен из Великограда такође двадесет, а потом Сережењ, десет. На престолу они постигоше победу над непријатељем, зло таме отклонише са синова и градише за нас и за вас.

И тада Готи у степу дођоше чинећи нам зло али одважност имаху преци наши борећи се за живот и постадоше славни јер славише богове.

И тако смо ми унуци богова, Сварога нашег и Дајбога.

И тада трпесмо зло а пре силу имасмо велику и бранисмо се од нечастивих Гота и Варјага за многа лета. Тада нас Илмери подржаше и тако победисмо непријатеља. А они десет царева имаху који као вуци беху и лављу храброст имаху. Кад их нападосмо, они почеше лукавство чинити и да се одбране, они мачеве сахранише.

Над нама надлеће Матер Сва, јер недаће нове нам притичу. Границе наше беху слабе те непријатељи многи нам домове и огњишта палише. Туга надви наш крај. Дим спаљених степа изви се до Сварге. И Жал нас оплакује.

Матер Сва кличе до Вишњег да нам шуму за ватре огњишта наших подари.

Он посла помоћ те сâм са оцима нашим удари на непријатеља.

И тада Германарех одступи а Готи преко Мале Калке утекоше до обале мора. И тако земљу ослободише до Дона.

И по тој страни реке Дона је Калка Велика граница између нас и других племена.  И тамо Готи ратоваху четристо година са својим непријатељима.

Тада ми почесмо сејати земљу нашу и богато обрађивати земљу Алана. На тржницама размењивасмо стоку, кожу и масло за сребро и злато, пића и намирнице. И живот наш беше после тога спокојан и миран док Готи поново не ударише на нас.

Та борба потраја десет лета. Удружисмо се и одбранисмо земљу и светиње наше од непријатеља. Свети нас зато походише.

Први свети Колада а други Јаро и Црвена Гора и Овсењ Велики и Мали.

Ходе Свети као добри домаћини градовима и селима нашим да спокој на земљи

проносе и творе.

Идите браћо наша племе за племеном и род са родом и борите се за земљу

нашу како и доликује нама и никако другачије. Јер Руси смо, славимо богове наше песмом и игром, светковином у славу њихову. У то време, кнезове бираху и много вођа и кнезова бејаше. И ти сви кнежеви беху од обичних мушкараца.

Јер беше овако: Земљу радите за себе, а кнезови будите како је речено да бринете о људима. А хлеб, храну и све за живот од људи свакога дана имаху. Други кнежеви данак убирају и синовима власт предају од оца на сина и тако од дедова до праунука.

Ево Дајбор силан у помоћ долази људима нашим. Зато се не бојимо у њега веру имамо и брижност његову осећамо. И чекасмо дан тај када смо имали … Воронежац беше место где се Готи уселише. Руси га не одбранише и мало нас остаде у њему. После битке огањ сажеже огњишта и поља наша у прах и пепео што га ветрови разнеше на све четири стране. Тада Руси напустише своје место.

Не благосиљејте ту земљу руску, али памтите је. Тамо је крв очева наших проливена и она је по Праву наша. Воронежец је славу пронео Русима и Сварогу. Привите је уза се свом силином својом, вратите је кнежевима вашим, сачувајте божију Русију. Јер пашњаци њени отхранише и обукоше наше кнежеве и огњишта. Служимо јој и одбранимо је јер одева нас, храни и поји одувек и до смрти. Служаху је и они, а многи кости своје положише, као у време Менземита Анти.

Словенима назваше нас јер част и славу појемо боговима. Ништа не тражимо, само славу узносимо. молитве казујемо док тела умивамо и славу….