У времену људског трага,
Лежи змија око врата,
Прстен златан; камен бели,
Очувања спас он жели.

И док људи у безнађу,
И туробном свету живе,
Ватра што је у грудима,
Прелива се на нове изданке.

Као што се орао,
У даљини гласно чује,
Поглед његов довољан је,
Да о животу твом одлучује.

А ми људи пуни себе,
Срце нам је увело!
Презир свему што је љубав,
Издају ми кујемо!