ПИСМО ОЦУ – Владимир Шибалић
–
Шта то беше вредније од тога,
Шта ли то помути памет твоју,
Па да заборавиш сина прва свога,
Који већ стаса у лику твом, и кроју?
–
Не би те уз мене док сам растао,
Ни кад замомчих, кад сам порастао.
И сада када сам, можда, одрастао,
Једини сам Шибалић што је песник постао.
–
Друмови далеки однеше те рано,
Ја ни не памтим то јутро чак.
Сигурно је било румено и пламно,
Али га се не сећа више овај дечак.
–
И све што знадем, научих сам,
Никада ми ниси знао савет дати.
Много ме је пута због те било срам,
А то ничиме не може да се плати.
–
Ваљда је и боље сада и овако,
Деценије минуше, и још неко лето.
Бреме ово носити нимало није лако,
Ни ово презиме, проказано и проклето.
–
Само ме оно за тебе сада веже,
Подсећа на твоје и моје родно место.
На спомен његову страше се и беже,
Зато те и не спомињем, оче, тако често.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Да ли је то отац тако много грешан ?