Соколе са Велебита, баш ми је мило што си написао овај запис, а још ми је милије да сам се тек пре неколико сати распитивала о вилама код жене која живи близу Обедске баре.

Тамо имају столетне шуме које су идеалне за виле и вилењаке…. тако ми је својевремено речено кад сам службовала у том крају…

Људи памте да су коњима виле уплетале гриве у плетенице… а о томе сам и у детињству слушала у Рађевини код бабе (западна Србија), као и то да се у селу тачно знало где су места на којима ноћу виле играју коло.

Пре две године ми је једна млада жена из тог краја спасла повређено колено… каже да је прошла кроз вилино коло једне ноћи у дворишту своје куће и од тада су оживеле у њој исцелитељске моћи…

А недавно, пре пар месеци, позваше ме да будем поред једне Пљевљанке Смиље тешко оболеле, болне…ја се тад присетих да је приупитам је ли било вила у Пљевљима, а она ми на самрти исприча да су њу и другу децу једне зиме при повратку из школе виле спасле од чопора вукова.

Рекох јој тад да позове виле да јој боли олакшају, и недуго потом она је и напустила овај свет. Ево, и мене је један Драганов запис о вилама и Србима довео овде на странице Србског журнала где се препознах са својим родом.

Поздрављам те, роде мили, Благословен да си!