Француски песник Артур Рембо наслутио је чудну, мрачну радост коју доноси гавран у својој поеми „Гавранови“:

„Господе, кад се ливада следи (…)

на природу, где цвеће бледи,

сручи с небеса јата нова

драгих и дивних гавранова“.

 

 

Сваке зиме, кад одлази у Хипербореју, Аполона прате гавранови, и песма.

Аристеј из Метапонта, који је пратио Аполона до Хипербореје, појављивао се у свом родном месту и после смрти, у виду гаврана.

Сваки пут кад се успиње на своју кулу, док посматра земљу под јутарњим сунцем, на Одинове широм испружене руке слећу две птице, два гаврана; име првог је Мисао, а име другог је Сећање.

Хиперборејски Аполон се уопште, веома лако и природно, доводи у везу са птицама. И лабуд је, слично гаврану, хиперборејска птица. Једна статуета, нађена у Дупљаји, недалеко од Вршца, у Банату, приказује загонетно божанство, човека с птичјом главом. Његове кочије кроз ваздух вуку лабудови. За тог „птицоликог идола на колицима која вуку барске птице“, Живојин Андрејић каже: „ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (…) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (…).“

Уосталом, древна германска епска традиција управо гаврана назива „лабудом црвеног кљуна“. У неко срећније време, гавран је био сматран за повољно знамење: уколико прати јунака, то је значило да ће се његов мач тог дана наситити крвљу, а да ће исход његовог подухвата бити срећан. Тајанствену везу јунака и гаврана подвачи мит: у осетском миту о народу Нарта – најјачем народу на свету – затичемо овај мотив: после битке (која се води за Небеско царство) мајци у крило пада одсечена рука сина, коју испушта гавран, те она тако сазнаје за његову злу судбину. Идентичан мотив срећемо и у песмама косовског циклуса, где се то исто дешава мајци Југовића. Гавран мајци у крило спушта окрвављену руку њеног сина Дамјана.

Симболи су вишезначни; по правилу, они поседују и свој „позитивни“, светли и „негативни“, мрачни аспект. Отуда нестали северни празавичај може да симболизује не само „бела птица“, лабуд, него и злосутни, црни гавран. Једна сведочи радост, друга опомиње на губитак.

Извор –интернет страница –  Симболи Хипербореје, Борис Над –