Један је човек нашао орловско јаје и ставио га под кокош. Орлић се излегао кад и пилићи и одрастао је са њима. Орао је читавог живота радио исто што и кокошке у дворишту, мислећи да је једна од њих. Кљуцао је наоколо у потрази за бубама и глистама, кокодакао и лепршао крилима, уздижући се тек који педаљ од тла. Прошле су године и орао је остарио. Једног дана угледао је у висини, на ведром небу, чудесну птицу моћних раширених крила.
Стари је орао запањено гледао увис.
– “Шта је то? – питао је.
– “То је орао, краљ птица“, рекла му је једна кокошка.
– “Он припада небу, док ми кокоши, припадамо земљи.“
И тако је он умро међу кокошима, не знајући ко је. Деси се понекад, да Бог створи орла, а он живи и умре као кокошка.

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 7/2006.