Сенке тавне прате ме, сустижу,
К’о клетве се древне нада мном уздижу.
Опомињу, вриште, урлик се пролама,
Опет ме прогоне њен лик и осама.

.

Тежина болова постаје све већа,
На обзорју живота се не назире срећа.
Ничеом мрким ме је она прозвала,
Не би ли ме том шалом к себи дозвала.

.

И успева на тренутке да ме смири,
Док се онај стари ја не повампири,
Те кренем стопама несхваћених душа,
Па ће и она сама да ме се гнуша.

.

А ја преклињем тмурна, сива небеса,
Да остане крај мене још мало поетеса,
Да не утонем поново у мржњу и бол,
И да ме не сахране гитаре и алкохол!