Шетам с козама сам по брдима…
Осећам и гледам осећања у самом себи како све више и више волим те прелепе животиње…
И схватам…
Да што их више упознајем све их више ценим у односу на људе или оне који себе тако називају.
И све више желим да време проводим са њима, а све мање са људима…
Питам се зашто?
Одговор је једноставан…
ЗАТО ШТО ЈЕ ЉУДИ СВЕ МАЊЕ И МАЊЕ…
Погледам у свет око себе и шта видим?
Стрку,  трку,  фрку,  јурњаву лицемерних људи за својим ситносопственичким интересима.
Тужне дронове које друштво сваког дана све више зомбира.
И плаче моја душа видећи све то.
И радује се бивајући подаље од тога ЈАДА…
У природи пронашавши себе новога сваке секунде изнова и изнова…

Тодор Пештерски