Тек онда када ти крај
Родни и љубљени постане мрзак,
Под велом муке и ти ћеш, знај,
Поћи на пут уз поглед дрзак.

Тамо ћеш се надати бољем,
И своје ти више неће бити мило.
Том ћеш лажју дуго бити дојен,
Лета ће минути да схватиш шта се збило.

Никада те тамо неће гледати
Као што те рођени овде дворе,
И другу ћеш песму тамо певати,
Сетно цвилећи за оним што је твоје.

Њима ниси, нити ћеш драг бити,
Проклет си им, роде мио, брате!
Немој гнездо у змијарнику свити,
Нити звати туђине у своје свате.

Ми никада срећни, уистину,
Нећемо бити на тлу овоме,
Али барем знамо горку истину:
Леђа не окреће свој своме!

https://hajducija.blogspot.rs/