ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Душку Савкову, младом а пробуђеном и освешћеном Србину из Великог Гаја – потомку далеких донских козака.)

Осећам у Ваздуху, у Етру, у Дејствима и Енергијама, да је свеколики људски род захватила безвољност и безнадежност, беживотност и чамотиња, да су – ма где год да се појавим – свуда око мене утучени, ушуткани, очајни и несрећни те пуни брига и страхова људи нашега рода.

Такво је стање и овде на селу у којему тренутно обитавам.

У сеоским срединама се све много брже и лакше открива, запажа и освешћује него у граду, будући да је – буком, галамом и лажним медијским сликама – у градовима све лукаво скрајнуто, покривено и скривено од очију јавности.

Гледам како људи једноставно вену, сахну, копне и нестају, тако тихо и нечујно, попут пољског цвећа и дрвећа.

У недељу сам посетио једног младог а пробуђеног и освешћеног Србина – са чијим сам оцем ишао у основну школу – који се, јесенас, после петнаест година проведених у Канади, вратио, заувек, у ово банатско село на самој граници.

Иако смо његов отац и ја ишли у исти разред, у исто одељене, чак неко време и седели у истој клупи, он се од детета дружи са мном као да смо нас двојица – а не његов отац и ја – школски другови.

Воли поезију и уметност, слуша руске изворне песме, чита Андрића, Јеротића, Црњанског и Достојевског и трага за ведсрбским коренима.

Када је пре петнаест година полазио у Канаду – причала ми је доцније његова мајка – најпре је са полица покупио моје песничке књиге, ставио их у кофер, а тек потом је паковао све друге личне ствари које му за пута требају.

 – Кад сам се јесенас вратио из Канаде, –  прича ми овај млад човек, док уз кафу седимо на његовој тераси и слушамо Пелагијин вилински глас а загледани у далеке и моћне крошње столетних дрвета упремасе – ломио сам се скоро око два месеца: да ли да се вратим у Канаду или да заувек останем у Србији!? А онда сам у једном трену тиховања примио поруку из дубина срца и, пресекао: не враћам се више тамо, па да ћу и гладовати и смрзавати се овде у Србији!

 – Тамо је мртав свет, – наставља Д. С. своју исповест док заједнички мотамо дуван и припаљујемо цигарете, – све је  мртво, беживотно и бездушно у том свету. Људи су роботи, сенке и утваре. Не знаш ко је мушко а ко женско, ко је човек а ко звер у људском обличју! Они благе везе немају ни о чему: ни ко су, ни чији су, ни одакле су пошли, ни куда и камо иду! Живе као гуске у магли. Имају новац, имају материјална добра, али немају слободу и немају свој живот са сврхом и смислом. Шуте, муче, раде као роботи и робови, живе наметнут и задат живот,  без поговора, без бунта, без побуне; ни о чему не размишљају, ни о чему не сневају и не маштају, јер им је то и забрањено. Рекао сам: не треба ми такав живот – који и није живот! – без сврхе и смисла, живот који се преживљава од данас до сутра, од младости до старости, живот без снова, поезије, уметности, културе, визија, поетике и вертикале, живот у којему се без престанка ишчекује болест, смрт и коначни нестанак!

 – Многи од наших људи, њих око десетак, који су у оно време са мном дошли у Канаду, ископнели су и умрли убрзо, за свега неколико година, од туге, патње, безнађа и бесмисла. Кад сам то видео, рекао сам себи: враћај се, Србине, у Србију, у Банат, без повратка! Сада ме овде, у нашему селу, питају неки од оних који су пуни илузија, омаја и опсена о Западу: зашто сам се из тог канадског „сна“ и „благостања“ вратио у Србију?! А ја се шалим с њима, па им одговарам: вратио сам се због вас, мојих комшија!

(Велики Гај, наспрам Вршачког горја, лета 7527, месеца цветног, дана осмог.)