Сви ми, истовремено, имамо и земаљске и небесне, и биолошке и духовне претке; претке у лику човека и човечице као и претке у лику бога и богиње.

Наш је духовни задатак у овом животном току, да земаљске претке повежемо са духовним и божанским прецима, да их међусобно упознамо и сјединимо.

Да све расколе између једних и других предака надиђемо и превазиђемо, да пукотине између њих властитим духом, властитом енергијом и властитом свешћу попунимо и поравнамо.

Оне наше биолошке претке који су чинили грешке, који су стварали лошу судбину (карму), који су духовно посрнули и пали морамо да узнесемо на више ступњеве, те да им припомогнемо да се у духу и свести вазнесу ка Светлости и Извору Живота.

Колико будемо учинили за претке, самим тим чином још више ћемо учинити за потомке као и за себе саме.

Све што прецима и потомцима чинимо – себи чинимо!

(Вече у Великом Гају кад липе цвату, лета 7527, месеца цветног, дана седамнаестог.)