У земљи, води, облацима, шуми,
Грми опело свештеничке туге.
Завладали су несрећни зауми,
Витези мртви, ојачале слуге!
.
Десно се око пожалило левом,
Нигде спасења на видику нема,
У пољу страшном језовитим певом,
Обилић врли мач уздиже према,
.
Сунцу што црно уврх брда стоји,
Низ труло цвеће смрт латице роји.
Пехари празни, разасута вина,
.
Узалуд звона мртве страже буде,
Крваве зоре из бездана руде…
Док отац љуби сатрвеног сина!
.
Крагујевац, 15.05.2018.