Шетамо стопала моја и ја

у чизмама као мачак.

– Куда? – упитах се.

Чује се глас са друге стране

огромне пољане водом поплављене.

– Мени!

– Зар теби опет, где се очи помрачише

гледајући у Сунце..?!

– Мени!

-Зар теби опет у хајку 

под мишку свежањ да ставим?!

-Мени!

Теби Маћехо, да ме ситно сејеш

на очевој њиви, где бразду твој отац повуче

и рече мом деди: „Одавде је твоје.“ 

мало ти је…?!

Украла сам ти, само да знаш 

земљу испод бундеве заједно са семеном пшенице.

Носим је у чизмама, кад остариш јалова 

и коровом се покрила, вратићу се…

да те откријем… водом залијем из мојих бунара, 

да ми семе проклија.