Запљусне ме,

тако изненада и ниоткуда –

у ноћима пунога Месеца –

 нека праискона туга,

 дубока и тешка,

која ме напросто ломи,

разједа и сатире,

 чинећи ме мрачним,

шутљивим и мрзовољним,

 а,

истовремено,

 посве слабашним

  и крхким,

те рањивим

и,

 до суза

очајним и бедним.  

У таквим тренуцима,

као што је овај,

искрено пожелим

да ме нигде нема!

(Пред поноћ у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетиосмог.)