Кад заћути талас и утихне река и задрема планина,

Кад је камен у трену мира, између удаха и издаха,

И кад лист са листом не збори, већ се само гледа

Када с неба  стигне нека милина, тиха

Стопи се тад у једно, тело дух и душа,  моја, твоја,

И осет постане нема тишина непрегледна!

И светови се слију, у један,  цели вазда,

Што нема краја ни почетка.

У том трену, кратком и вечност дугом,

Само топлина,  радости чудне без краја,

Осетиш да стапа све,  и да део си цвета,

И тог камена, и да цела си планина, и

Део си таласа, и листа, и да звезда си

Сјајна, и сребрна, и златна, и да душа ти

Растопљена сва у дуге живим бојама!

Колико љубави, о Господе драги, у зрнима

Твојим љубљеним  – сада!