Неко мудар или умоболан

рече ми:

Дан је варалица и кривоклетник.

Заслепљена сунцем

и застрашена виделом

плитка су и варљива

сва огледала земаљска и небеска.

.

Обистинише се речи и видех:

Јутро клекло пред сунцем

у молитви,

удворичко, неверно.

И измоли Његово Величанство Дан

да васељенској ноћи не урачуна ништа,

ни стреле звездане светлости,

ни отровне страсти,

ни плач Земље

која усни лице Анђела.

Ништа.

Јутро издаде ноћ,

а дан порече све,

све од откровења

до последње црне птице.

.

А ноћ је раскивала

и камен, и воду, и ватру,

и отворила небо и земљу.

Неко је био распет

на струни звука и светлости,

избоден и уклет,

самоубица или рањеник.

Неко је био распет,

човек је, није Бог,

на мачу су крв и сузе.

И дозивао је човека,

А не Бога,

сасвим сигурно.

А јутро паметније од ноћи

клекну пред сунцем,

и дан затаји и порече све.

Ни распетог не препознајем,

лице међу стотину окованих

у варљивом огледалу дана кривотворца.

Његово Величанство, Његова Светлост,

Васељенској ноћи не урачуна ништа.

 

Збирка песама „Пејсажи у огледаима“