Вид, Свевид

Дан када су падала копља

Дан када смо постали робља

Видовдан када смо видели Бога,

када су браћа гинула за једнога.

.

Поље непрегледно телима стапано

са црницом родном у црвено брашно.

Осташе само метални оклопи,

за мачеве бритке да се истопи

и море Божуровог цвета да пркоси и упорно цвета.

.

Где паде Глава од Тела,

о Лазаре! Царе!

За твоја Свевишња дела!

Како доликује једном Владару,

Земаљско за Небеско, ти даде своју Главу!

.

Милоше, ти руко бритка не трепну,

за Род, за Књаза и твоја се глава на копљу приказа.

Југовићи и Богдане, ваше се славе преносе и у наше дане,

Сво Србље велико у души,

кренуло на Косово Поље, душмана да руши.

.

И да се Свети и Сија ваша Слава

и све оне после ваше,

што на овоме Светом а клетом месту осташе,

једнако њихова срца храбра и уплашена куцаше,

за нас, за Српство за Косово наше!

.

Прошири се поље Божура и у камен Караула,

да га смекша, да лакше избије,

забележи своје територије

и у Куће жуте и беле пустиће корен

обележити тај тајновити спомен.