На осунчаном степеништу тврђаве камене

сео сам да погледам пут скривене тајне,

орило се питање језика нечиста

о свакој од мисли вечите, трајне…

Пут ми се чинио преко облака

див ми је пружио сабљу окова,

ловац ми гонио стадо камена,

а јарам окивао грехе времена.

Све се чинило апсурдним у трену.

Свака мисао бесмислена беше,

ал окови грехова турпију нудише

са јасног знамења врлине највеће!

Када кланац постаде мрачан

и страшан клобук речи потече,

тада се стресох од просте језе

то окови спадоше с душе рањиве!

Греси се винуше пут облака дуга,

див их сасече у сабљу окова,

ловац их скамени у стада нечиста,

а време им накачи јарам векова!

Све се пут муње изгуби у трену,

ја и даље пребирем разум изнад свести,

из несвесног стања муња мене прену

и све мисли опет у несвесно смести!