–

Ти, који гледаш дрво како расте
Или понире
У окомитоме починку,
И који живиш ту двогубу слику
Несавршену у њеном раздирању,
Хоћеш ли умети
Да не будеш ни мученик ни крвник,
Само посредник, као и то дрво,
Између мрака и светлости, свега
Што јеси и што никад нећеш бити,
Хоћеш ли моћи да сачуваш, једном
Кад устреба и сам да се искупиш,
Сву своју љубав за тај празник угља?