Спољни свет је леп и дивотан само онда кад се посматра из унутарњег света, кад се сазерцава унутарњим видом.

Спољни свет и иначе нема никакве лепоте и дивоте сам по себи; он нам је леп и дивотан само онолико колико унутарње лепоте и дивоте проналазимо у себи, а потом и успевамо да на спољни свет пресликамо.

Највише лепоте и дивоте у овоме свету проналазе и откривају управо они који све време обитавају у свом унутарњем свету, а то су: сневачи, визионари, песници, сликари и ини уметници.

Колико љубави и лепоте носимо у себи, толико ћемо љубави и лепоте открити и у овоме свету.

Сви они који су нам лепи и дивотни, те мили и драги, гле! лепи су нам, дивотни, мили и драги управо зато што њихову пра-слику носимо у себи, у свом бићу и суштаству, у срцу и души, што смо с њима повезани некаквим невидљивим, тајносаним и оностраним светлосним, дејственим, енергетским и божанским нитима.