–

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време,

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

Брда ˗ груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце ˗ успомена тугом зарадована

и река сетна са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

-збирка песама –Пејсажи у огледалима-