Виле и змајеви чекају ноћ да ме поздраве и поклоне ми се. Стоје на ободу шуме, не желећи да прекину радост људи и тек понеко од њих се огласи старим, заборављеним молитвама добродошлице. Тихо, тек да лишће затрепери, а трава се повије. Сребрни мач ми вибрира у канијама, а мој коњ — пророк бесно удара копитама, тражећи да га поведем преко поља. Столетни храстови спуштају своје мудре крошње славећи мој повратак.

– Никуд ја нисам отишао — говорим им.
– Одувек и заувек ћу бити овде. Људи су отишли, не ја. Али, ево, враћају се. Нађите им се у помоћи, наивни су били и склони лажним веровањима. Опростите им, ја јесам.

Сузе крећу низ моја лица.

Опет сам међу својима.

Коловрат се све брже окреће.

(Бранислав Јанковић)