(ДУХОВНЕ НИЈАНСЕ)

Поље зелени пашњаци, даљина

дајем хоризонту мост који спаја садашњост

са вјечношћу нитима многим

бијелином расцвјеталог дрвећа

у безгласју скупљам руке

Затворених очију у чудесном страху

обузима ме нарочито осигурање

тиховања мога, за срамотност и ругобност наших

унутарњих страсти,

времена безумља и мржње

за свет и његове похоте

спремна да пратим као сапутник духовну борбу

за све оне који сном сновиђења корачају

Можда после мене

неко спусти поглед дубље

у нутрини земље

када спозна шта је извор истински наших живота…

Од сунца се рађа свјетлост и изходе зраци

некада када нас њихова свјетлост примами

у безгласју скупљам руке да исправим свој живот…