Ми, Срби, морамо да будемо свесни – али, свесни једном засвагда! – да међу западним племенима и родовима, да међу јужнословенским хордама и чопорима, да међу дивљим крдима у окружењу никада нећемо имати нити једног пријатеља или савезника, те да према томе морамо да се управљамо и владамо.

Више пријатеља имамо на Далеком Истоку, него што их икада можемо имати у најближем окружењу.

Сваки пробуђен и освешћен Србин зна, да може, у свакој прилици, једино да се ослони на свог саплеменика, на најближег пробуђеног и освешћеног Србина, док све ине народе и родове – а поготову у блиском окружењу – мора да држи на будном оку.

Сви србски непријатељи јесу заклети непријатељи Србства одувек и заувек!

Сви наши непријатељи биће наши заклети непријатељи све док трају, све док капају!

Никада ни један од тих наших заклетих непријатеља неће – чак и кад би то пожелео – икада бити наш пријатељ!

Све те бесловесне приче (приче за луду ђецу!) о нашем помирењу са суседима јесу самозаваравање и самозамајавање, јер се ми никада са њима нећемо помирити.

Нећемо се са њима никада помирити, не зато што ми нећемо или не желимо, већ зато што је њихов генетски и светлосни запис такав, да они напросто не могу да живе без србомржње.

Њихова најомиљенија душевна и духовна храна јесте србомржња!