Пре негде разговарам са једним банатским Србином:

Ако бих сутра био принуђен да продајем дедовину, кућу и њиве, продао бих је само Србину.

Душманину, иноверцу и иноплеменику не бих никада ништа продао, чак да ми понуди не знам какав новац!

Радије ћу све ово распродати и упола цене, па можда чак дати и забадава, некој сиромашној а честитој србској породици, него што ћу за златнике продати туђинима.

Тај банатски Србин има само завршену основну, осмогодишњу школу; ради од детета тешке паорске послове; није образован нити чита књиге, а, ето, има високу Свесност и Свест о Племену и Роду, има племениту и пробуђену Душу.

 Он зна – то му је у Крви и у Светлосном Запису – да се Србска Земља не продаје туђинима, вразима и душманима.

Једно ми се питање само по себи намеће:

колико савремених Срба има такву Свесност и Свест?

Да је већина Срба кроз векове имала овакву Свесност и Свест, не бисмо данас дочекали да нас одасвуда прогоне туђини, душмани и врази, чак и одонуд где смо до колико јуче били своји на своме!

Алави, срерброљубиви, саможиви, неосвешћени и бесловесни Срби, гле! распродајући своју дедовину туђинима и вразима највише су допринели томе, да Срби скоро свуда, чак и у Србији, постану мањина.

И још ми ово рече овај Банаћанин:

Да сам власт, ја бих забранио да се Србска Земља продаје странцима!