Никада се нисам жалио на Србство и Србију.

Чак и онда кад сам са двадесет и једном годином морао да напустим Србију, те да се отиснем у бели свет „трбухом за крухом“.

А морао сам да се отиснем у бели свет, зато што су ме комунисти прогласили за државног непријатеља.

Нико у Земљи тада није смео да ме прими у стални радни однос – како се то онда говорило – те је стога, по мојему повратку са Запада на Родну Груду, једино решење за мене и моју породицу било: Статус Слободног Уметника преко Удружења Књижевника Србије.

Срећом, тада су на челу Удружења Књижевника Србије били самосвесни и самобитни србски књижевници који су ме бранили и спашавали од комуниста.

Никада се нисам питао: шта је мени дала Србија, већ: шта сам ја Србији дао?

Само то питање – шта сам ја Србији дао? – даваше ми чудесну снагу и енергију да истрајем, да побеђујем душмане, како у Србији тако и у расејању.

Пробуђен и освешћен Србин не сме никада да буде себичан, саможив и ускогруд, но мора да се прошири на ближње, на Племе и Род, на далеке светове и Васељену.

Што се више прошири, све ће јачи и моћнији бити.

Пробуђен и освешћен Србин мора да се уздигне изнад свега земаљског, те да своју љубав према Племену и Роду подигне на највише ступњеве Духа и Свести.

Да буде културни, самосвесни и самобитни родољуб, да љуби своје Племе и Род, али да не мрзи никога и ништа.

Погледајте ове јадне и бедне националисте у нашему окружењу!

Све су то, од првога до последњега, примитивци и простаци, који једино умеју да дивљају, пенушају и урлају од мржње према Србству, јер и нису ништа друго до бесловесна светина и руља.

Појешће их мржња према Србству!

Јер мржња у срцу, то је рак-рана на нашем енергетском, душевном и духовном телу.

И још нешто: мржња је најопаснија по онога ко је гаји у својему срцу!

Зато: негујте само Љубав у својему срцу!

Будите Господа, будите ВедСрби, будите достојни синови и кћери Својих Белих Богова!