Два се орла на планине бију.

Едан вика моја је планина.

Други вика моја је старина.

Сас нокти си очи повртеше.

Сас кљунице главе покидаше.

Па потече река руменија,

па отече у црне тамнице.

У тамнице нигде никој нема,

само један Ђура Тамничарац,

и при њега два сиви соколи.

Проговара Ђура Тамничарац:

“Еј бре сиви соколи.“

Проговара два сиви соколи:

“Еј бре Ђуро Тамничарац!

Ел ни раниш тавру да ни чиниш?

Ел ни раниш на далеко да ни праћаш?“

“Ја ви раним да ви праћам у моји дворови.“

“Јучер смо били у твоји дворови,

туде нема нигде ништа.

Само три дрва огорела,

и на њи до две, до три кукавице.

Една кука никад не стањује.

То је њојно мило дете.

Друга кука ујутру, па навечер.

То је њојна мила мајка.

Трећа кука кд год се сети.

То је њој мили муж“.