(Посвета

двема Белим Србкињама,

пробуђеним и освешћеним:

Драгани Медић

и

Бранислави Чоловић.)

Бело Србство не одређује ни крвна група, ни генетски код, ни ово или оно, већ само, и једино, светлосни запис.

А то значи дословце ово: душа која је иазбрана да се инкарнира у Беломе Србству – да ли као Бели Србин или као Бела Србкиња – морала је прође одређени број васељенских и космичких утеловљења, оваплоћења илити животних токова, па тек – након стеченог земаљског и васељенског искуства – да се роди у Беломе Србству.

У Беломе Србству се рађају, најчешће, оне душе које затварају све своје кармичке кругове, све своје животне токове у материјалним световима, и, које после напуштања овога света прелазе или у Ред Аватара или у Ред Белих Божанстава.

Зато је Бело Србство увек бивало и навек ће бивати малобројно, у односу на све ине.

Но, Творац и Васељена не гледају на количину, већ на каквоћу; не гледају на квантитет, већ на квалитет.

Сликовито, песнички речено: у Беломе Србству рађају се душе по Задатку, душе у Посланству, душе из Мисије Светлих Суштастава – Белих Божанстава, Васељене и Творца.

Стога и није битно колико у одређеном времену на Земљи има Белих Срба и Белих Србкиња, но да ли и како обављају своје послове, дужности и задатке.

Један Бели Србин или једна Бела Србкиња може такво чудо да постигне у свом животном току, чудо какво не могу постоћи стотине тисућа или чак милиони иних, оних који су на супротној и опречној страни Великог Божјег Стварања.