Ти, што дичном српском роду
Зажди лучу св’јетла плама,
И уздиже српску славу 
Слатким звуком у пјесмама;

Ти, што скиде зв’језде сјајне 
Са површја небескога,
И расв’јетли себи путе 
До Парнаса — рода свога.

Здрав нам био!… Син кршева 
И гудура, мрачних гора, 
Херцегове земље сјетне, 
Земље бола и вихорâ —

Прислушкујућ твоје пјесме, 
Што их пјева коло вила,
Кад се браћи једнокрвној 
Јавља свјетлост — слога мила —

Теби кличе: Бог ти дао,
Па бијела твоја вила 
Опјевала српску славу,
Славу, што је некад била!