Наш највећи подвиг у овоме свету – али, подвиг који превазилази и надилази све подвиге – огледа се у овоме: да од нашег јадног, бедног и бесмисленог живота, живота који је вечна патња, мука и невоља, створимо какав-такав живот са сврхом и смислом.

Јер ми боравимо у пакленом и бесовском свету; у свету у којему су сабрани сви наши видљиви и невидљиви непријатељи, врази и душмани; у свету у којему од рођења па све до смрти ми немамо ни једног јединог дана без патње и боли, без страха и брига, без мука и невоља; у свету највећих космичких илузија, омаја и опсена; у свету у којему је само смрт извесна, а све друго неизвесно.

У овим позним годинама дођох до суштог познања: само успаван, неосвешћен и бесловестан човек може да жали за животом у овоме свету!

Што се мене тиче, а то сам давно и рекао: кад будем отишао са овога света, нека се моји ближњи радују и веселе, нека играју и певају и, нека знаду, да је мој коначни одлазак са овога света, уистини, ослобађање и избављење душе, духа и свести од свих патњи, мука, боли и страдања у овоме свету таме и студени.