Цакле звезде ругалице, ноћ је спора, тиха,
Усне дрхте повремено од сетнога стиха.

А шум јела витих, ноћних стражарица
Расипао ветрић благи уз прхуте птица.

Стајао је потуљен у ноћи песник млади,
На прозору мрачне собе, сломише га јади.

Болне мисли, печал горки са срце не иде,
Умрла му песма клета када драгу виде.

Насмејана она прође, заљубљена тако беше,
Од другога пољубац је добила и цвеће.

А песничка млада душа поцрне за ноћи две,
Постао је оно тада што никад не би пре.

Сећаће се у биртији често оне ноћи,
Питаће се пијан тада: Жалост кад ће проћи?