Ко год жели да позна себе – а то и јесте смисао и сврха нашег свеколиког битисиња у свим световима – мораће пре тога да упозна своје богове и претке.

Најдубље истине и тајне о нама налазе се у нашим боговима и митовима, у нашој праисконој вери и нашем древном песничком предању.

Наше песничко предање, то је ведање кроз песничку реч.

Поезија се и ствара ведањем, ствара се срцем и душом из дубина оностраних пространстава.

Све потоње религије туђе су и посве стране нашем бићу и суштаству.

Ми смо родноверни по природи и крви, по души и духу, по битном и суштом.

Родноверје није вера, већ знање.

Или још јасније: родноверје је вера која происходи из знања и знање што исијава из вере.

Када се сједине вера и знање тада се рађа родноверје.

Бити родноверан, значи: бити природан, али у оном надубљем и најсуштаственијем значењу те речи.

Бити родноверан, значи: бити битан и сушт, бити истинска и надсушта слика Творца.

Шта значи бити природан у оном најдубљем и најсуштаственијем значењу те речи?

То значи: мислити, осећати, говорити, стварати, понашати се и живети саобразно са својом суштом природом.

Мушко је мушко, а женско је женско!

Мушко и женско се понашају и живе саобразно строгим начелима и законима Творца и Васељене.

Не може се мушко понашати као женско, као што се ни женско не може понашати као мушко.

Бог је бог, а богиња је богиња!

Мушко сеје, а женско рађа.

Велика смутња настаје у свим потоњим религијима.

У свим религијима по напуштању родноверја човек почиње полако да се удаљава од своје битне и суште природе, од Бити и Сушти Творца и Васељене, те постаје чудовиште без јасно изнијансираног и заокруженог Стварања, губећи своја у самој природи утемељена битна и сушта начела.

Човек потоњих религија није више разлучено, искристалисано и освешћено мушко или женско начело, већ нешто између: мало једно, а мало друго, па на крају ни једно ни друго.

Повратак родноверју јесте повратак својој првобитној суштој природи, односно: Бити и Сушти Творца и Васељене.