Не чита она никако риме које везем,
Нити икад мари за болним словима.
Љубила би ме радије подно брезе
У пламеним септембарским сутонима.

Нити иште истину о мени самоме,
И није је брига због чег’ сам овакав.
Она мисли песник да то бити лако је,
Не зна чак ни зашто ја постах такав.

Вели да ме воли, у љубав се куне,
Можда јесте тако, ја сумњати нећу.
Ал’ како да је волим ја када не уме
У красоти повечерја да пронађе срећу?

Нити јој је јасно што кера са улице
Свака помилујем и осмехом напојим.
Можда схвата зашто презирем улизице,
Али не и зашто као поета постојим.

А када ће знати – то питање ме мучи,
Када ће разумети широку српску душу?
Не пита ме зашто доцкан долазим кући,
Нити где сам срцу сухом прекратио сушу.

https://hajducija.blogspot.com/