Иза сна се тешко прену.
Мрак је. Где сам? – ал’ на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба,
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.

Ал’ ме љуто боли глава –
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава –
ова јава!

Немојте ме питат’ саде,
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;

Већ пођите до јавора,
побратима оног бора,
што га стужи и сасуши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;

А кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете!

Ја вам не знам рећи више,
да што књига ова пише,
док не прође ова јава,
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим,
ил’ док опет не полетим.