ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Одувек сам се преиспитивао, а што сам старији, то све чешће чиним: да ли сам давао онолико колико су мени давали; и, да ли сам љубио онолико колико су мене љубили?

И, надасве: да ли је мој долазак у овај свет, као и мој живот у овоме свету, био са сврхом и смислом?

У неким тренуцима, гле! бивам веома тужан, кад ми се учини: да сам много примао, а мало давао; да су мене много више љубили, него што сам ја сам љубио.

Сваки пробуђен и освешћен Бели Србин, кроз векове и светове, осећа и зна: да је све богатији што се више поклања и даје, те да је све већи што се се више жртвује за ближње и суближње, за род и родину, за пород и племе.

Јер, ми смо само оно што дајемо и поклањамо срцем и душом, и, што стварамо у љубави и предајемо с љубављу.

Ако нема тога, онда ни нас нема!