Приметили сте,

свакако,

да је у људи

све мање самилости и саосећајности,

све мање смерности и чедности,

све мање радости и ведрине,

све мање свега оног,

божанског и дивотног,

што се негда,

у Златно Доба Праисконије,

у Етру и Ваздуху осећаше.

Од свега негда битног и суштог,

што је у Древности красило

свако сушто и словесно

божанско биће,

као да је још само љуштура,

без мириса и укуса,

остала.