Сећам се само да је била
невина и танка,
и да јој је коса била топла,
као црна свила у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирис’о багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.