Владимир Шибалић – РЈАЗАЊСКА ХАРФА (ЈЕСЕЊИНУ III)
–
Умилни се стих кроз шуму брезову
Расуо да рекне: Заборављен није!
Приповеда још се у Константинову:
У Москви је, рецитује, туче се, и пије…
А нико се тамо не запита тихо:
Какве ли га боли начинише таквим?
Ех, како је знао миловати стихом,
Тако савршеним, искреним, и лаким!
Он верова тако и у правду неку
Што црвени барјак лажно носио је.
Опусте му село, исушише реку,
И срушише му о повратку сне.
Рјазања је харфу славило женско срце,
Говорио он је строфе к’о да љуби.
И онај фински нож што су му усред туче
Даровали у срце, ипак му не пресуди.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 