Више не постојим.

Тијање је појело све слике моје опсене.

Гледам у очи њене слике: Љубави моја, како си  месечину понела?

У Тијанији живи баук светлости и истине…
И не улази у Тијанију тесна срца и стисне главе
И не улази у Тијанију са смрзнутим антенама
У Тијанију уђи са песмом и свирком и лаким скоком

(Владан Пантелић под  Вилин-Дубом, у вечерњи сутон 13. студеног 7527.)