Седим на обали Истера,

тихујем и кроз сан зурим

у зимско вечерње небо

прошарано руменим

и пурпурним облацима…

Источни ветар подухује

кроз оголеле крошње врба и топола;

умилна свирка вилинских гајди и свирала

разлеже се љубичастим сутоном

понад србрнастих

и пенушавих вала Истера…

Посве утонувши у пределе снова,

не знам више:

да ли сам с ову

или с ону страну

овога света!