Милица Раданска Вила: Лирика вечне љубави
Искрено-кад ме тако неко стварно -Будно искрено Љуби-
могла бих овде да Живим (у овом свету то ми и фали -неко да ти узврати-повратни светли загрљај пун љубави -и он те напуни и освежи – за даље- али то могу само Велики-у Великој лепоти и Чистоти тако сам негде и живела где смо се сви узајамно волели и стално додиривали у светлости-тако је било и споља (а сада овде није тако -стално мораш да си на опрезу од спољних страхота-које прво делују-невидљиво-паразитски, а затим преко појединца-преносе своја недела и споља, и онда, убеде -већину да тако треба да се живи, ради, школује, заглупљује-и остали прате тај систем паразитизма-без побуне-јер све мисле да тако треба!).
Само Велики Виде (и они који издрже то стање да буду стално са својом душом у сада овом трену-јер су ту велики невидљиви напади-они знају -шта се стварно дешава) и ведају о правој Стварности -која је овде са нама-али прекривена илузијом и обманом, користи се време-које ти откуцава,наплаћује, одређује ти где требаш бити, журба -јурба -те одваја -од садашњег трена-одваја те од твоје душе и вечности која сада постоји-тако да су људи научени да буду више само споља-површно-више психу да користе -а своје душе у незнању сопственом-пристали да заробе све док се једном коначно пробуде и прогледају у Будности!
Свако мора-сам кроз себе своју битку и своје ослобођење да изврши-да би прогледао јасније, нормално и узајамно да се помажемо, и свестимо у знању Живе Вечности-али кад смо ми прогледали-тј. пробили ово незнање-онда ослобођење-у Будности лакше за све може да дође-прочистили смо доста тамнило над нама!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 