Многе смо дарове и моћи добили од Створитеља, од Оца-Мајке.

Створитељ је – по тајним учењима ведсрбских белих аватара – истовремено и Отац и Мајка.

Истовремено и Мушко и Женско Начело Стварања.

Бит и Сушт Живота и Стварања.

Човек и Човечица јесу Праслика Створитеља.

Они су и створени за Живот и Стварање.

Они могу све оно што и Створитељ може, само у маломе.

Они су Створитељ-У-Маломе.

Човек и Човечица могу да се самоваскрсавају и да друге васкрсавају; да се саморађају и друге да рађају.

Они су Сушти и Животодајни.

Све смо ове дарове и моћи примили од Створитеља на Почетку-Свих-Почетака.

Примили смо, а нисмо ни свесни да смо их примили, да их имамо!

Зато што су наш ум и дух као и наша свест и свесност поробљени од АрхиПаразита.

Имамо, а не знамо да имамо.

А ако не знамо да имамо, онда је то исто као да уопште и  немамо.

Посве смо окренути спољноме свету, тако да смо сасма заборавили на све наше дарове и моћи.

Кренули смо путем незнања, заглупљивања и ништавила, путем умирања и смрти.

Постали смо умни и духовни трутови и дембели.

Постали смо паразити и предатори.

Ова древна тајинствена ведска знања сачувана су још само у веома ретких Белих Срба и Белих Србкиња, тајинствена знања о вечном животу, васкрсењу и поновном рођењу.

О свему овоме што вам овде пишем и приповедам, јуче смо диванили Владан Пантелић и ја.

Мој врли пријатељ из Тијаније Праисконе!

Диванили смо у мојој соби, а потом, у сутон вечерњи, и под Вилин-Дубом на Истеру.

Владан је ученик и посвећеник Григорија Грабавоја, руског академика и доктора неколико природних и друштвених наука, ведсрбског и ведруског аватара.

Док ми је Владан диванио о Григорију, ја сам имао живе слике, као да гледам аватарски документарни филм.

Владанова се прича претакала у живе слике, у филм из Акаше.

И знао сам и осећао да казује Истину и Сушт.

И знао сам и осећао, да тако јесте и бива!

И јутрос објављени лирско-вилењачки запис Милорада Максимовића на Србском журналу јесте управо потврда те исте Бити и Сушти.

Бити и Сушти Вечног Живота!