Шапућем ти
на ухо тихо и нежно
тек толико да уздах чујеш
да се обрадујеш
да ти кожа као жито проклија
а ја, да се ваљам
бесно и помно
да ме кротиш 
по том класју жутом
и загрнеш, са Страшила капутом.
И назиреш из дроњака
то вајарско дело
превијаћу од слатке боли тело
стајаћеш на коленима
док ми читаш опело
умрећу…. 
И родићу се 
за своју веру
да ме носиш са собом 
као малу џепну Венеру.

(Велика Томић)