По лисној

души ти палој

црвенијој од црвене

газим лагано,

срнећим срцем газим

по невиности,

да кораком несигурним

је не повредим

Моје се уши винуле к небу

да боље чују шапат шуме

и зов духа твог немирног,

да умире се све звери,

најлепше звери света

да се љубе

Из црвеног трава изникла

и нова биљка се отворила

полако…

као рана твоја отворена

Латице своје

за ветар у цваст

сам букетила,

за земљу свој корен

да у њој корени,

за воду

да цветницу ретку

на глави ми лудој,

ради заноса

лудој главици

да је водени,

бео вео

венчани

да ми буде,

мирна тишино

тек што зелениш

Нада мном

од лишћа небо,

од боја,

од дуге,

глед ми покрило

да утонем у сан,

најтоплији,

руменији од свег биља

сан

женске

звериње,

умилнице,

веснице

што

зна

да

воли.