Моје проклетство и заклетво
Ти страшна Лазарева клетво,
Ти живо поље србских ‘тића
Обилића и Југовића,
Космете!
Косово Поље, вране над тобом лете
С црних им крила крв србска капа још врела,
Извадили су ти очи,
Симонида без вида тобом тумара,
Од манастира до манастира,
Саплиће се о срушена звона и олтаре,
Од цркве до цркве,
Свето Јој лице жице окупаторске изгребале
Сва је у гарежи и пепелу олтара,
На слепочнице јој пушке репертиране,
На орозу спреман непријатељски прст,
Из руку су јој ишчупали крст,
Космете!
Светици ископаних очију, која све види
Светици Србској, Симониди!
Плаче, Светица твоја,
Боли је рана и очи ископане од црних врана!
У канџама им срца србска извађена
Бубрези, јетре, плућа и очи,
Србском се крвљу сладе,
Пијани мржњом, црнило своје не виде,
Лажу, убијају, краду и отимају душе и срца,
И ничег се не стиде!
Космете,
Ти мој очињи виде и Видовдане,
Ти мој Божуре црвени из крви србске никли,
Моја колијевко и гробнице,
Светињо Србинова, Цркво Видарице и рано,
Ти моја душо и срце ишчупано,
Твоја соколова гнијезда налегле црне вране.
Космете,
Тебе ми отимају да србско затру име,
Космете,
Душмани тобом ми се свете!