–

Знао сам Драгана још од давне 1992. године.
Имао сам ту част, да, ето, са њим другујем 26 година.
Никада нећу заборавити вече јако хладне зиме 1984., када сам био у војсци, и до мене је некако дошла његова песма:
„Ко смо ми и куда ходимо? Вечно на путу ка дому своме…“
Први пут неки песник је додирнуо стиховима моје срце… За незаборав!
После сам га упознао у редакцији Трећег ока, па смо затим једмом на сајму књига заједно продавали духовне књиге…
Лафчина, велики другар и по мом мишљењу најбољи наш песник…

Тодор Пештерски